OpenAIRE projekat pokrenut je sa ciljem pružanja podrške implementaciji otvorenog pristupa u evropskoj naučnoj zajednici. Po realizaciji ovog trogodišnjeg projekta, istraživači će dobiti infrastrukturu koja će obuhvatiti sve radove finansirane od strane Evropske komisje koji su deponovani u otvorene repozitorijume.

Podaci o radovima koji su obuhvaćeni posebnim ćlanom 39 dostupni su preko portala OpenAIRE. Radovi su u celini dostupni preko različitih OpenAIR kompatibilnih nacionalnih, institucionalnih ili tematskih repozitorijuma.

Svaki ugovor o početku sufinansiranja projekata u okviru FP7 iz navedenih oblasti sadrži i poseban član 39 koji istraživače obavezuje da:

• radove u kojima su objavili rezultate projekta odmah po prihvatanju za objavljivanje deponuju u nacionalni, institucionalni ili tematski repozitorijum
• obezbede otvoreni pristup tim radovima u sledećim rokovima: 6 meseci za oblasti("Health", "Energy", "Environment (including Climate Change)", "Information and communication technologies", ("Research infrastructures" (e-infrastructures)) i 12 meseci za oblasti "Socio-economic Sciences and the Humanities", "Science in Society".

Ukoliko su istraživači bili finansirani (ili učestvovali u nekom projektu finansiranom od strane Evropske komisije) iz jedne od sledećih oblasti:

1. Energy
2. Environment (including Climate Change)
3. Health
4. Information and Communication Technologies (Cognitive Systems, Interaction, Robotics)
5. Research Infrastructures (e-infrastructures)
6. Science in society
7. Socio-economic sciences and the humanities

dužni su da deponuju svoje publikacije u OpenAIRE repozitorijum, nacionalni, institucionalni ili tematski repozitorijum.

Evropska komisija očekuje da će istraživači u repozitorijum deponovati svoju konačnu verziju članka koja je sadržinski potpuno ista kao članak koji će biti objavljen u časopisu ili zborniku. Naravno, on grafički ne mora biti složen kako će biti u časopisu. Trenutno više od 90% svih izdavača naučnih časopisa dozvoljava ovakvo deponovanje.

Prilikom odučivanja o slanju rada u časopis preporučivo je pogledati i to koja se prava prenose na izdavača a koja autori zadržavaju.

Otvoreni pristup (Open Access) podrazumeva da svaki korisnik koji ima pristup Internetu bilo gde u svetu ima pravo da čita, preuzima, čuva, štampa i koristi digitalni sadržaj radova objavljenih u ovom režimu, sa jedinom obavezom da ih korektno citira.

Pojava i rasprostanjenost Interneta omogućila je istraživačima da svoje naučne rezultate učine dostupnima svima, bilo kada i bilo gde. To se pre svega odnosi na radove objavljene u naučnim časopisima, nezavisno od toga da li njihove institucije pretplaćuju određeni časopis ili ne, ali uključuje i kongresna saopštenja, disertacije ili naučne izveštaje. Sve to je obuhvćeno terminom otvoreni pristup.

Istraživači objavljuju rezultate svojih istraživanja kako bi drugi istraživači mogli da ih koriste. Kada je reč o radovima objavljenim u naučnim časopisima samo veoma bogate akademske institucije mogu sebi da dopuste pretplatu na dovoljan broj tih časopisa pa većini istraživača mnogi izvori ostaju nedostupni. S pojavom otvorenog pristupa ta situacija se znatno promenila.

Naučna literatura otvorenog pristupa sastoji se od besplatnih on-line kopija radova objavljenih u recenziranim naučnim časopisima, zatim kongresnih saopštenja, tehničkih izveštaja, disertacija i radnih materijala. U najvećem broju slučajeva njihova upotreba nije ograničena licencama. To znači da se bez nadoknade mogu koristiti za potrebe istraživanja, nastave ili u druge nekomercijalne svrhe.

Postoji nekoliko nesporazuma o otvorenom pristupu. Otvoreni pristup nije samopublikovanje, niti je to način da se izbegne recenzija ili štampanje. Otvoreni pristup nije ni naučna literatura "niže" klase i vrednosti.

Zagovornici izdavanja časopisa na komercijalnoj osnovi smatraju kako otvoreni pristup predstavlja pretnju postupku recenziranja u smislu kontrole kvaliteta kao i da otvara put kršenju autorskih prava. Zagovornici otvorenog pristupa tvrde kako je recenzija još oštrija, jer otvoreno dostupna literatura olakšava proveravanje činjenica i citiranih radova. To omogućuje veći kvalitet recenziranja. Standardi otvorenog pristupa će osigurati mehanizme za sprovođenje odgovarajućeg pripisivanja autorstva i odgovorno korišćenje tako objavljenih dela.

Brojni podaci pokazuju da su radovi koji se nude u režimu otvorenog pristupa citiraniji od ostalih. U većini naučnih oblasti ta razlika je dvostruka, a u nekima od njih i veća od toga. Otvoreni pristup znači da istraživanja ostvaruju veću uticajnost nego nekada. Štaviše, istraživački ciklus - vreme potrebno da se rad odštampa, pronađe, pročita, citira i primeni od strane drugih istraživača - značajno se ubrzava kada su rezultati dostupni u otvorenom obliku.

Otvoreni pristup naučnoj literaturi ostvaruje se u dva glavna, međusobno komplementarna oblika:

1. samoarhiviranjem i izgradnjom mreže institucionalnih ili disciplinarnih repozitorija, kojima se povećava dostupnost i vidljivost naučne produkcije određene institucije, ili određene naučne discipline, pri čemu je rad moguće uneti pre recenziranja (preprint), ili već recenziran i negde objavljen (postprint);
2. objavljivanjem radova u časopisima koji su u otvorenom pristupu, u potpunosti ili delimično (tzv. hibridni časopisi).

Istraživač takođe može postaviti digitalnu kopiju članka na svojoj ličnoj ili institucionalnoj web stranici.

Sva tri rešenja omogućavaju pristup mnogo većem broju potencijalnih korisnika nego pretplaćivani časopisi. Pritom se prva dva smatraju boljim u smislu sistematičnosti i organizovanosti tako da obezbeđuju veću verovatnost da će predstavljeni članci biti locirani i pročitani.

Otvorene arhive ili repozitoriji su digitalne kolekcije naučnih radova, deponovanih od strane autora. Ako je reč o radovima u časopisnim, deponovanje je mogućno pre njihovog štampanja (pre-print) ili nakon toga (postprint). Ovaj postupak poznat je kao samo-arhiviranje. Repozitoriji sadrže metapodatke za svaki rad (naslov, autore i druge bibliografske podatke) u formatu saglasnom standardu OAI-PMH (Open Archives Initiative Protocol for Metadata Harvesting).

Da biste pristupili takvim arhivima možete koristiti Google ili neku od specijalizovanih mašina za fokusirana i efikasnija pretraživanja. Specijalizovani pretraživači sistematski prikupljaju sadržaje repozitorija i na taj način formiraju globalnu bazu aktuelnih istraživanja.

Otvoreni repozitoriji mogu biti multi-disciplinarni u okviru jednog zemlje, univerziteta, odnosno naučne institucije, ili usredsređeni na pojedine naučne oblasti, kakav je npr. arXiv, koji pokriva fiziku i srodne discipline.

Skoro svi izdavači časopisa dozvoljavaju deponovanje pre-printa. S druge strane svi izdavači imaju jasno definisana pravila i uslove pod kojima je dozvoljeno deponovanje radova. Trenutna politika poznatih svetskih izdavača prema samoarhiviranju detaljno je opisana na veb stranici SHERPA projekta na Nottingham univerzitetu.

Časopisi otvorenog pristupa su recenzirani časopisi kojima može prići svako, bez plaćanja pretplate ili licence. U mnogim slučajevima oni imaju i svoje štampano izdanje. Neki od njih, posebno oni koje izdaju univerziteti, ne naplaćuju autorima nikakve troškove. Drugi naplaćuju publikovanje čime potpuno obrću tradicionalni model finansiranja u kome biblioteke, pretplaćujući časopise, snose troškove publikovanja.

Sveobuhvatnu listu časopisa u otvorenom pristupu iz svih naučnih oblasti administrira Univerzitet u Lundu, Švedska. Mnogi od ovih časopisa imaju impakt faktore i indeksiraju se u citatnim indeksima (Web of Science, ISI). Kompletan popis časopisa koji se nalaze u otvorenom pristupu možete pronaći OVDE.

Jedna forma otvorenog pristupa susreće se u tzv. hibridnim časopisima: to su časopisi koji bez nadoknade dozvoljavaju pristup pojedinačnim člancima za koje su sami autori snosili troškove publikovanja. Primer takvog časopisa je Proceedings of the National Academy, koji za iznos od 1000 USD svaki članak prevodi u režim otvorenog pristupa.

Publikovanje ima svoju cenu bilo da je rad objavljen u časopisu sa otvorenim pristupom ili ne. Postoji više komercijalnih modela koje koriste časopisi u otvorenom pristupu.

Naknadu za publikovanje mogu plaćati sami autori, ali se u najvećem broju slučajeva ona obezbeđuje iz sredstva projekta ili institucija u kojima autori stvaraju. U nekim slučajevima fondacije koje finansiraju projekte insistiraju na objavljivanju radova u ovom režimu, i za to izdvajaju posebna sredstva.

Prilikom planiranja troškova za realizacije naučnih projekata uglavnom je prisutna i stavka vezana za objavljivanje rezultata. Vodeći komercijalni časopisi oduvek sunaplaćivali objavljivanje radova, a i danas je cena objavljivanja u njima viša nego u časopisima koji omogućuju otvoreni pristup. Cene se većinom  kreću između 1,5 i 3 hiljade dolara, s tim što časopisi koji izlaze u otvorenom pristupu imaju malo liberalniju politiku te autorima iz zemalja u razvoju često ne naplaćuju punu cenu, ili ih potpuno oslobađaju plaćanja.

Februara 2008. godine učinjen je veoma značajan korak u pravcu oslobađanja naučnih informacija. Harvard Faculty of Arts and Science izglasao je odluku kojom se od svih nastavnika zahteva da pošalju po jednu digitalnu kopiju svakog svog rada u univerzitetski digitalni repozitorij kao i da svi autori sa fakulteta automatski daju licencu univerzitetu da arhivira i da distribuira te radove, ukoliko autor nije eksplicitno i pismeno zahtevao od rektora da se za neki rad napravi izuzetak. Na taj način je fakultet izglasao da svoje rezultate objavljene u obliku radova u naučnim časopisima učini svima dostupnim, bez ograničenja. Ovu obavezu u međuvremenu uveli su i drugi veoma ugledni američki univerziteti kao MIT, UCLA, Berkeley i mnogi evropski univerziteti.

Ovu pozitivnu praksu primenjenu na univerzitetima ubrzo su preuzele fondacije za nauku. Od 2009. godine uvedena je obaveza svih autora koji su istraživanja obavljali uz pomoć fondova National Institute of Health da svoje radove deponuju u digitalni arhiv iz oblasti biomedicinskih nauka.

Evropska komisija je u skladu sa smernicama datim u Council Conclusions on scientific information in the digital age: access, dissemination and preservation (2007) odlučila da postepeno uvodi OBAVEZU polaganja naučnih radova u otvorene repozitorijume. Zajedno sa Evropskim naučnima savetom od avgusta 2008 sprovodi pilot projekat na temu otvorenog pristupa s ciljem osiguravanja besplatnog i šireg pristupa radovima koje su istraživači objavili u okviru projekata finansiranih od strane Evropske komisije. Tako otvoreni pristup predstavlja način za povratak investicija uloženih u istraživanje i razvoj.